Spremna za najgore, stisnem zube nekako i javim mu se. U iščekivanju odgovora već paničim. Ruke mi se tresu, ne mogu da sedim mirna, nego ustajem i nervozno stojim. Umalo da krenem da vrištim kad mi je odgovorio. Pričali smo o malim stvarima, sitnicama. Kao i pre. Malo smo bili ozbiljni, malo smo lupali. Pričali smo o planovima za leto, mogućem susretu i odlaženju na pivo. Onako ležerno i opušteno. Kao da nikad nismo prestali sa dopisivanjem. Onda posle jedno sat vremena odlučila da kažem da moram da spavam jer se budim rano, da ne preteramo. Mali koraci. Idem polako, ali sigurno.
(Source: cvijet-bez-korijena)
"S njim bih mogla šutjeti.
I osmijesi se slažu dok pričamo kao da se znamo cijeli život.
I riječi postaju bespotrebne, jer su slabe da kažu bilo šta.
Iznenada postoji neko s kim možeš baš lijepo da šutis. A šutjeti se može samo s nekim posebnim.
Ljudi baš ne znaju da šute.
On i ja. Mi šutimo. Ugodno. Toplo. Šutimo s povjerenjem. Šutimo od dragosti.
S osmijehom. Šutimo baš savršeno. Kao da se znamo cijeli život."
— Melina Kamerić (via sofijamackic)
(via phantom-of-freedom)
"Dešava se da se sastanemo s ljudima koje i ne poznajemo i za koje se počinjemo zanimati od prvog pogleda,nekako odjednom,prije no što izustimo i jednu riječ."
— Dostojevski (via mariebellmoon)
(via goodperfume)
"Dugo već živim u nadi da ću te jednom videti na ulicama ovog prokletog grada. Tako je prazan bez tebe."
— (via drunk-unicorn)
(Source: mali-princ, via embracingmyweirdness)
Jedno vreme smo pričali svakog dana. Ko koga prvi vidi odmah se javi. Nije bilo bitno ko će da krene. Pričali smo o svačemu. O sitnicama, o raznim glupostima. A sve su te sitnice vrednije od bilo čega. Sve su bitne i sve ih pamtim. Onda su se naši razgovori proredili malo, valjda da ne bude da smo previše interesantni jedno drugom. I to je bilo javljanje redom, jedno pa drugo, čekali smo po par dana. A onda još malo duže. Na kraju smo došli do toga da prođe po čitav mesec, i više. Ja sam postala inicijator. Evo, sad se inatim sama sa sobom. Plašim se od razgovora sa njim. Plašim se jer ne znam da li će to biti onaj stari on. Verovatno ga prosto više i ne zanimam. Možda ga je onih 555km između nas ubedilo da prestane. A opet, kada bi ponovo počeli sa našim razgovorima, vratilo bi nam se ono nešto naše, tek započeto. Mogu ja da pređem preko ponosa, ali ne znam kako preko straha.
(Source: cvijet-bez-korijena)
“Ti, mala, pogledaj me u oči. Ti ćes da pređeš granicu da budeš srećna.” Rekla mi je ciganka na ulici i otišla. A ja sam izbezumljeno gledala za njom. Odmah sam se setila njega, koji je tamo, preko granice. Srce mi je zaigralo. Možda je glupo, ali ulila mi je nadu. Možda je glupo, ali verujem.
(Source: cvijet-bez-korijena)
